Posebna komplikacija zivota.

*

27.08.2017.

Bolje bolan kraj, nego bol bez kraja

Kad sam najtuznija i kad najvise boli sjetim se blogger-a, ali ponekad ta bol i tuga kratko traju da ne stignem ni uci i napisati nesto. Sad je drugacije. Pocinjem se prisjecati kako je to sve u meni bilo prije njega. Kako sam se osjecala dok nisam znala kako je kad te neko voli i kad nekoga volis. Kad s nekim uzivas na sve nacine, kad s nekim imas sve. Kad ti je neko sve. Ostavila sam ga. Ne mogu vise. Nisam znala na pocetku da cu se ponovo ovako osjecati, ali stvarno vise ne mogu s njim. Iskreno, ni sama ne znam zasto. Jednostavno te neke sitnice me toliko izludjuju da nocima nisam spavala, da sam plakala zbog svega, toliko su me neke male stvari znale izbaciti iz takta da vise nisam bila sretna. Ne, nisam bila sretna. Na trenutke imam osjecaj da ga ne volim vise, kad se sjetim svih tih stvari koje (ni)je radio i koliko me (u mojim ocima i po mojim osjecajima) nije postovao, a onda vidim nasu sliku, sjetim se neke situacije, neceg lijepog, srce pocne kucati ubrzano, budem mnogo tuzna i zaboli, uzasno zaboli, ali se iskontrolisem i prodje. Prodje me i to. Sve je toliko cudno. Mi smo takvi da ni prekinuti nismo mogli normalno, par dana nas jedno drzi, pa pokleknemo oboje, pa jedno, pa drugo, a ako se ne podudaramo u tom trenutku opet haos nastane. Svadjamo se iako nismo nista, nerviramo jedno drugo i dalje. Mozda to i jest ljubav. Niko nas ne razumije, nikada i nije, pa nema smisla ikome vise ista objasnjavati i pricati. Mi se valjda razumijemo. Iako smo daleko. Srca su nam daleko. Ali prezivjet cemo valjda i jedno bez drugog. Ne znam stvarno kako da zamisljam svoju buducnost sad, bez njega, ne mogu. Kako? Zar moze? Toliko planova, toliko ciljeva, nadanja, a sad nista. Nista. Zar to moze tako? Cudno je. Sve je tako cudno. Cudni osjecaji, cudna situacija.

20.10.2016.

odrastam, polahko

Ponovo ispocetka, opet. Nema veze. Cijeli zivot je ispunjen usponima i padovima, sve se vrti oko srece i tuge. Idemo dalje. Bice bolje. Mijenjaju se ljudi, pa moram i ja. Da mi je jedno ili dvoje ljudi samo reklo da sam 'teska' osoba, ne bi tome pridavala toliko paznje, ali veci broj osoba, koje me znaju dugo vremena, vec se trebam zapitati sta je sa mnom. I tako je i bilo, mnogo sam razmisljala i skontala da je zaista tako, to mi je u genima. Ista otac. Tesko ljudima sa nama. Ali smo dobri ljudi, to je najvaznije. Potrudit cu se da sad budem pametnija, moram odrasti sto se tice nekih stvari. I tako ce i biti. Uzivam sad na drugi nacin.


Stariji postovi